Napuljska pržena pica sa kobasicom i dimljenim sirom oduševila ljubitelje ulične hrane

Italijanski ljubitelj ulične hrane Đovani Manci objavio je 27. oktobra snimak na kojem prodavac po imenu Antonio pravi prženu picu, jedan od najpoznatijih zalogaja Napulja. Snimak od skoro tri minuta za nekoliko sati pogledan je više od 50.000 puta.

Antonio na testo stavlja kuvanu kobasicu i dve kriške dimljenog sira provole, preklopi ga i spusti u veliki lonac sa vrelim uljem. Za nekoliko minuta izvadi zlatnu, hrskavu picu, preseče je napola i pospe sa malo soli.

Pica bez peći

Kada se kaže pica, većina nas zamišlja okruglu picu iz peći na drva. U Napulju, međutim, jednako dugo postoji i pržena verzija. Testo je isto, ali umesto u peć ide u vrelo ulje, pa dobija mekanu unutrašnjost i hrskavu koru.

Ovakva pica posebno je bila popularna posle Drugog svetskog rata. Mnoge pekare i picerije tada su bile porušene ili nisu imale peć, a ljudi nisu imali novca. Žene su pice prodavale ispred kuća, prženih u šerpama na ulici. Često su se jele odmah, a plaćale su se i po nekoliko dana kasnije, kada porodica dođe do novca.

Danas je pržena pica zaštitni znak napuljske ulice. Prodaje se iz malih radnji i štandova, umotana u papir, i jede se u hodu. Punjenje je obično jednostavno: rikota, sir, salama, paradajz ili kobasica, kao na ovom snimku.

Slavna scena iz starog filma

Pržena pica ima i svoje mesto u istoriji filma. U filmu "Zlato Napulja" iz 1954. godine, Sofija Loren igra mladu ženu koja sa mužem prodaje upravo ovakve pice. Ta scena i danas se često prikazuje kada se priča o napuljskoj kuhinji.

Na Mancijevom snimku vidi se koliko je ovaj posao i dalje zanatski. Antonio sve radi rukama, testo razvlači bez merenja, a kada pica izađe iz ulja, prvo je kratko osuši na papiru. U pozadini se čuje kako govori da sve priprema sa ljubavlju i da je so najvažniji deo posla.

Rođak naših uštipaka

Za čitaoce u Srbiji ova pica može da izgleda poznato. Pržena testa imamo i mi, od uštipaka i mekika do pogačica koje se jedu uz sir i kajmak. Razlika je u tome što Napolitanci testo pune pre prženja, pa se sir topi unutra dok se kora peče u ulju.

Napulj je inače grad koji je svetu dao picu. Umetnost napuljskih majstora pice nalazi se od 2017. godine i na Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine, a u gradu se na svakom ćošku vodi rasprava o tome gde se pravi najbolja.

Ko jednom bude u Napulju, ovakvu picu lako će naći u starom delu grada. Cena je obično niža nego za klasičnu picu iz restorana, a porcija je dovoljna za ceo obrok.

Za kućnu verziju dovoljno je obično testo za picu, malo sira i šunke ili kobasice i dosta ulja u dubljoj šerpi. Testo se razvuče, puni na jednoj polovini, preklopi i dobro pritisne po ivicama, da sir ne bi iscureo. Prži se po nekoliko minuta sa obe strane, dok ne dobije zlatnu boju.