Ђорђе Јовановић, 'последњи' песник

Манихејско начело, радикални дуализам, веровање да у свету постоји вечита борба између двеју супротстављених страна; добра и зла, светлости и таме, дисциплине и анархије, побуне и покорности, слободе и догме, присутна је у другој по реду песничкој збирци Ђорђа Јовановића (1997) “Међу читуљама”, коју је објавила београдска издавачка кућа “Либрум”.
Збирка, чији наслов асоцира на дневне штампане новине, на свеже вести са сензационалним насловима (које су тек изашле из штампарије), које епском лиром и афористичким тоном песник коментарише, представљена је почетком септембра у Установи културе “Пароброд”. Водитељ песничке вечери, која је носила дах касног врелог лета, био је песник Никола Вјетровић. Он је вештим вођењем промоције и питањима, које је поставио аутору, дотако срж поетике Ђорђа Јовановића.

Печат идентитета

У тој борби непатворене светлости и “светлостгасне” станице пакла у песми “Док шетам градом” нема дилеме ко је победник. Ни “млазеви мрака” из свих “цистерни таме”, не могу утулити непатворену нестворену Божју светлост. То је поента поетике младог песника, са епским даром да ослика радњу и жељом да пронађе ритам- риму у слободном стиху.
У песми “На Теразијама” побеђује непатворени дух нашег народа, а тако нас виде и странци, као вечиту децу.

Ваздушасто у строфи

Француски филозоф, есејиста и академик Гастон Башлар у песничкој имагинацији, изједначио је песнике са елементима у природи. Гледајући на ту његову имагинацију, песништво Ђорђа Јовановића, анализирајући другу збирку, јесте ваздушасто, са дванаест речи (звезде, небо, светлост, у висину, светлостгасна, васељена, пашњаци снова), док је најмање земљаних елемената. По том преовладавајућем елементу може се повући паралела са песником Милошем Црњанским, чије су мисли и строфе, такође обитавале у ваздуху.

Дух времена убија поезију

“ Кад кренете у поход за коначно истребљење песника / ви, будући борци за бољи и хуманији свет,/
које ја сада јасно видим иако се ви можда нисте ни родили,/
прочитајте ову песму, јер сам у њој мислио и на вас / и оставио вам завет како да у тој хајци / непогрешиво распознате ко је заиста песник, а ко то није.
…

И када их најзад све заједно изведете пред извршиоце/
и поређате у гомили за одстрел,
не пуцајте одмах. / Узвикните пре тога свега неколико речи / али оних најлепших које су људи икада изрекли / и коме у тој гомили на њихов звук очи засијају/
њему сместа пуцајте у главу!

Тај је преступник,
тај је песник.”

( Одломак из песме “Савет будућим борцима за бољи и хуманији свет”)

Та кафкијанска слика осуђивања без видног злочина, одсликава сабљу Јовановићеве сатире, која оштро сече све што се не налази у песниковом моралном видокругу.