Митровске задушнице - помен погинулим војницима

Данас су јесење или Митровске задушнице, главне и најважније
у години. Иначе, свака субота у недељи јесте задушни дан, посвећена је упокојенима и сећању на њих. Служи се литургија за преминуле, а веран народ у цркву носи вино, кувано жито, имена својих мртвих и две мале воштане свеће. Једна се стави у посуду са житом (пали се приликом читања молитве), а друга се држи у руци (такође се пали у одређеном делу литургије). После таквог помена, душе предака су “напојене” молитвом, побољшан им је положај у загробном животу. Према сведочанству оних који су држали учестале парастосе, душе упокојених јављају им се у сну и захваљују речима: “ Сада ми је лакше, топлије, светлије…” Ако то није контакт два раздвојена света, шта је онда?

Печаћење гроба

У Источној Србији верује се да свећа запаљена о задушницама гори до следећих задушница. Ако се упокојенима не упали свећа на тај дан, веровало се да ће годину дана бити у мраку. Митровске задушнице, које се данас обележавају, зову се још и затворне задушнице. По веровању, данас се затварају гробови. Гробље је о летњим или тројичким задушницама отворио Свети Петар, а он их данас затвара. У Хомољу, где су обичаји од искона најдуже очувани, причало се да се данас може чути јека приликом затварања гробова

Задушна седмица

Митровске задушнице су превасходно обичај Руске православне цркве. Установљене су 8. септембра 1380. године после победе Димитрија Донског над Мамајем, на Куликовском пољу. Све задушнице, које су настале као помен погинулим војницима, Срби су примили од Руса, давши им својеврсни садржај. Тако је субота пред Митровдан добила најширу намену у култу мртвих, по истраживању етнолога Милета Недељковића.
Седмица у коју падају задушнице у Српском обичајном календару називала се задушним недељом. Сваки дан у недељи протицаће у том знаку.

Бежите живи, иду мртви

У среду 11. новембра обележавамо Дан примирја у Првом светском рату и сећамо се свих жртава, а знамо колико је Србија страдала и како је прошла. Сећамо се палих на Солунском фронту и паничног узвика бугарских војника: “Бежите живи, иду мртви!” Када су видели са каквим жаром јуришају српски војници, који су били као живи лешеви после преласка преко албанских планина, бугарски војници су помислили да су видели васкрсле и да војници нису жива бића.

Загробни хлебови

Загробна недеља је сећање, сведочанство култа мртвих, који се тврдокорно очувао током векова и остао је поштован до данашњег дана.
Данас домаћице месе посебне врсте хлеба или колачиће, који се деле на гробљу. Они су се звали “крстељаци” или “бабице”, “задушнице” или “поскурице”, понекад су биле припремане у облику крста. У средњовековној Србији, како је установио историчар, Константин Јиречек, биљна храна била је свагда на првом месту и неопходно потребна, чак и у западним крајевима који су били тако богати у стоци.
Према учењу наше Свете православне цркве, на гробље износимо само вино и жито, а никако мрсну или неку другу храну. У домовима, који су наше мале цркве, дозвољено је месити загробне хлебове и наменити их упокојенима.