Лира која није хтела у стих, у окове рима

Познати рокенрол музичар, са моћним баритоном, Филип Жмахер промовисао је своју прву збирку поезије “Човек ван времена” 20. септембра у Матици исељеника Срба у региону, у Улици Вука Караџића у Београду.

Музика речи

Била је то прилика да музичара, који је 35 година на сцени, јавност упозна из другог угла. Иначе, многи музички познаваоци кажу да Жмахер подједнако влада композицијом у више музичких жанрова, од рока, попа, па све до џеза и евегрина. Сада је прилика да упознамо Жмахера, песника, на суптилном ткању композиције песама. Такође је у питању музика, овог пута музика речи.
Судећи по збирци, песничка лира није хтела у стих, у окове и музику рима. Жмахер је љубитељ елегија, меланхоличне атмосфере, дубоког размишљања о пролазности живота, губитку мотива и смрти. Он је сетан романтичар, који је у љубавној елегији “Живела је у мојим песмама”, после много бола, увидео да се песнички субјекти никада нису истински “срели”, иако су се волели и живели заједно.

Похвала лудости

И поред тога што су песме у прози у елегијском тону, изражавају тугу, “обличја бола”, чежњу, али има и крика и очаја, што, иначе, није типично за елегију. (“Задајеш крик, а не чујеш одјеке” у љубавној песми “Ходочасница”), Слична атмосфера влада у “Мојој истини” где се песник поступком персонификације, приближава свом унутрашњем билу, истини, али само на тренутак (то су ретки сати када заволите себе), да би у последњем стиху презрео истину узвиком: “Проклетница!” Попут Еразма Ротердамског, који у “Похвали лудости” каже да без тог “зачина” нема брака, пријатеља, тако и Жмахер у песми “ Лудило” које покреће свет, а решило је да ишчезне, моли песнички субјект да поново буде “трунка” смисла у свеопштем бесмислу,

Сажета мудрост

Жмахерова збирка, синопсис -сажета животна мудрост елегичара у 31 песми, повешће вас на пут старог приповедача. Маниром, којим је некад народни геније писао бајке, где је могуће све што машта смисли, па и то да желите да будете владар безначајних ствари (у песми “Безначајно”), владар свега што је сулудо, неразумљиво, недодирљиво. И позива читаоце да му у томе помогну.
И поред тога што је писање песама било невидљиво за јавност, Жмахер није одустајао од своје музе. Почетком 2000 -их година отишао је у Украјину где је провео дуги
низ година, засновао породицу, градио каријеру у Кијеву, затим се ивратио у Београд, са кћерком Ланом.

Акустик трио

И даље се активно бави музиком и свира са својом групом “Акустик трио - поп-рок стандард”, коју чине (поред певача Жмахера) Борислав Грубић (гитара) и Владимир Грубић (гитара). Недавно су на 19. Лесковачком интернационалном фестивалу филмске режије, у оквиру музичког програма, имали запажен наступ.
У многим песмама, попут “Немојте ми постављати исувише питања”, “Пред рушевинама свог живота”, “Уморни човек” видна је борба са популарношћу, терет славе, бреме које је отежало, Верујем да су многи новинари, који су му постављали разна бесмислена питања, то на својој кожи осетили. Био је увек свој и другачији, човек ван времена.

“Многи би волели да су остали беспомоћни али сада је сувише касно.
Моћ их је савладала”.
(Из збирке “Човек ван времена)