Његош, после Свемоћнога, највише учинио за српски род

На данашњи дан 13. октобра 1813. године, у Његушима, близу Цетиња, рођен је Петар II Петровић Његош, наш небесник, задатак наше културе, вере и народа, једна врста савести нашег рода. “Свете правде строги су закони, све је дужно њима сљедовати, преступнике мој бич наказује”, пише Његош у спеву “Луча микрокозма”.

Крлетка је Земља

“Луча”, владици најмилије дело, описује пут људске душе до престола Божјег, није случајно настала у време Часног поста, пошто је пост одрицање, а причешће завет и спремност на жртву, поистовећење с Христом И пост и “ Луча” завршавају се васкрсењем. Последице људског пада Његош види у Адамовом избору. У боју између Божјих снага и присталица нечастивог, Адам се бори на страни зла, али се онда покаје и призна име Свемогућег. Човек због тога бива изгнан на Земљу, близу пакла, стављен у “окове блатне тјелесине”, чиме губи статус чистог духа, писао је Његош.

Адам - анђео, који је пао

Владика Николај Велимировић у делу “Религија Његошева” наводи три мало познате ствари, по којима се Његош спев разликује од библијско-милтонових погледа на свет. Прва казује да је Адам створен далеко пре стварања Земље. Био је по чину анђео, млађи од Михаила, Гаврила и Сатане. Друга упућује да је свет створен да буде казна човеку и никада није била рај. У трећој Његош поставља тезу да није само Адам згрешио него цео његов род и стога су сви осуђени на земаљско заточење.
Не познајући владикино ствралаштво, које превазилази српске оквире, противници упорно гасе његову искру. Сахрањивали су га неколико пута, преводили су га на црногорски, проглашавали геноцидним песником. За дух народа српског учинио је највише после Свемоћнога. Он није, како је написао Павле Поповић, само челом додирнуо звезде него се винуо у вечност међу краљеве без земље и међу песнике светитеље без народности. Мртав зове да га “пењемо”. И што се више упињемо да га свучемо у прашину, он зна само пут увис, презирући људско ништавило, говорио је Матија Бећковић.