Слава од искона

Средином новембра почиње јесењи славски циклус, најважнији период у години за многе домаћине. Одакле потиче слава?
Слободан Филиповић, етнолог, у студији “Слава ид искона” (2012) порекло тог обичаја истражује кроз значење речи слава (част, призив, уважавање) и архаизма “срава”, што означава то што тече или струји, од корена “сру” - обликовати текући круг. У пренесеном значењу, односи се на божански ток стварања. Божић, или јужни сунцоврат, астрономски то је почетак узлазне путање Земље, када Сунце прелази на леву страну кола небеског. Стихови из народне обредне песме: ”Божић баје по свем свету, слава му је до небеса”, према тумачењу Филиповића, сведоче о томе да је слава оличење божанског тока на узлазној путањи Земље.

Ванвременска светлост душе

Наши преци, који су чували знања неке напредније цивилизације од наше, говорили су да је слава - колач, симбол Нава, предака, у старословенској митологији - света упокојених, загробног живота, а да је свећа, симбол Јава, стварног физичког света живих. На недељној литургији, на православном богослужењу, која означава светлост Христовог васкрсења, слава се помиње небројено пута, а том речју одаје се почаст Светом тројству, Оцу, Сину и Светом Духу. Кад се човек испраћа на онај свет, последње речи које му се упућују гласе: “Слава му” ,пошто је душа ванвременса, треба да буде светлећа, да у светлост одлази.

Слабољуб - не оставља славу

Појам славе односи се на животну енергију, оличење нашег претка, којег се наш народ сећа и одаје му захвалност. Као што су у речи азбука, садржане речи “аз” и “буки”, тако је и у властитом имену Славољуб, задржано сведочанство човека који не оставља своју славу, божанско порекло никада, воли своју славу. У речи славословити значи прославити певањем. То се и чини приликом окретања славског колача и певања тропара “Свјати мученици” и изговарања “Слава Тебе Христе Боже”.
Питање које поставља Филиповић јесте зашто слава опстаје вековима, има вишеслојни одговор. Била је и остала стуб породице и нашег народа. Постојала је нека повезаност између поезије, славе и мита, па се може рећи да мит није лажна прича, него поетизација истине. У тој поетизацији ни слава не остаје празних руку. Славари су увек надахнути, када служе неком свом претку, светитељу, сећају се времена када су били крштени, а у слави виде радост и напредак за своје потомке.

Славска свећа се гаси вином

Паљењем славске свеће домаћин призива Божју благодат у свој дом, а горењем током славе свећа означава трајну веру која не сме да се угаси. Славска свећа се не гаси дувањем већ вином или благословеном водом. Пали се у знак светитеља, заштитника породице. Треба да буде од чистог пчелињег воска јер восак симболизује чистоту, послушност и благодат, док пчела у хришћанској симболици представља рад, веру и чистоту душе. Увек стоји поред славског колача и жита, на почасном месту. Док свећа гори, вера живи, приповедају у нашем народу.