Срђевдан се празновао да не буде срдобоље

Свети мученици Сергије и Вакхо прослављају се у уторак 20. октобра. Према “Српском обичајном календару”, у Гружи
светковани су као заштитници од срдобоље - дизентерије. Вук Стефановић Караџић записао је пословицу коју нико не жели да тумачи, а може се довести у везу са празновањем Срђевдана. “Говори српски да те цео свет разуме.” Сваки језик има свој звук, мелодију. Значи да свако име носи одређену вибрацију и одређено значење, па је и страним именима наш народ давао познато значење. Сликар Милић од Мачве говорио је да житељи Брисела не знају шта значи име њиховог града, али да он, странац, може то да им објасни.

Не срди светитеља

Због сличног назива болести (срдобоља) и светитеља Срђа, како су у народу звали Сергија, болест и светитељ су добили исте особине. Магија речи и сличност у звуку, допринели су томе да се Срђ и “срдити” доведу у везу. Срдобоља настаје када се “исрде”, упале црева.
Да се у кућу не би увукла срдобоља, или нека друга невоља, на овај дан су се строго поштовале одређене забране. Избегавало се орање, копање, извођење волова у поље или било какав тежак ручни рад. Веровало се да би кршење ових правила могло да изазове гнев светитеља, што би за последицу имало појаву болести код укућана и стоке.
Свети Срђ је некада био прекретница између јесени и зиме. Говорило се да “Свети Срђ прекрива кости кућним прагом”, што је значило да почиње хладно време, па је заштити здравља посвећена посебна пажња.

И звери тога дана беху кротке

Култ Сергија и Вакха је више укорењен у западним српским странама. Највише је распрострањен у Црној Гори у Приморју (око Бара, Херцег Новог, Дубровника) и Далмацији. У селу Горобиље, код Пожеге, већина породица још од 18. века прославља те свеце.
Срђевдан се празновао као варовни дан (опасан и страшан). Веровало се да тога дана владају нечисте силе, па се људи боје несреће ако прекрше правила. На тај дан избегавало се мешење хлеба, велико спремање куће, весеље, песма, и гласна славља, пошто се веровало да светитељу не треба бацати прашину у очи.
Свети Срђ сматра се за волујског свеца. Ево и зашто. У “Житију светих” Јустин Поповић вели да су се на Срђевдан звери сабирале на истом месту где беше погребен Свети Срђ. И за то време своју дивљу нарав измењиваху у јарећу кротост. Тако и дивље звери прославише угодника Срђа.