Рамонда - симбол подизања Србије из пепела

Поводом Дана примирја у Првом светском рату, 11. новембра од 16 до 17 часова, у Народном музеју Србије у Београду пуковник, ванредни професор др Слободан Ђукић, са Катедре друштвених наука Деканата Војне академије, одржаће предавање на тему “Допринос српске војске победи савезника у Првом светском рату”.

Уздизање феникса

Интересантно је да се предавање одржава у згради Управе фондова, у којој је смештен Народни музеј Србије, где је 13. новембра 1918. године потписано такозвано Београдско примирје, односно последњи акт примирја у Првом светском рату. Потписници примирја били су, са француске стране, генетал Пол Проспер Анри, а са српске стране, војвода Живојин Мишић, док је у име новопроглашене краљевине Угарске потпис ставио министар војни Бела Линдер.
Наталијина рамонда је заштићена биљка која симболизује васкрс Србије из пепела после Првог светског рата, због тога је зову “цвет феникс”. Означава успостављање српске државе и обнову војске, након страховитог страдања и страхоте. Има јединствену биолошку особину да сама себе обнавља. Може да преживи и сушу. Чак и када се потпуно осуши и изгледа да је увенула, довољно је само неколико капи кише да оживи и озелени.

Капија слободе на Кајмакчалану

Цвет рамонде од 2012. године званично се користи као амблем у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату (носи се на реверу уз албанску споменицу у позадини).
Рамонда расте на планини Ниџе и њеном највишем врху планине Кајмакчалан где је српска војска 1916.године извојевала кључну победу у пробоју Солунског фронта. Бугари су врх звали “Борисов град” јер је неосвојив, док су га српски војници звали “Капија слободе” пошто су одатле први пут закорачили према ослобођеној отаџбини,
Србија је у Првом светском рату изгубила око 13 милиона становништва (трећину популације), али је надчовечанским напорима успела да преживи, победи и поново се уздигне.

Названа по лепоти краљице Наталије

Како је рамонда постала симбол страдања српског народа? Крајем 19. века у околини Ниша тај цвет је приметио дворски лекар Обреновића, Сава Петровић. Рамонда њему дугује откриће, а краљици Наталији Обреновић име - инспирисано њеном лепотом. Доктор Петровић је хтео да је назове “нишка рамонда”, али је касније одлучено да се зове по краљици Наталији.
Наталијина рамонда је врста која је на овом подручју живела још пре леденог доба, преживела глацијацију и данас насељава подручје централног Балкана. Можемо је наћи у северној Грчкој, Македонији и деловима Србије.
Стара планина, Јелашничка и Сићевачка клисура, њено су станиште у Србији. Има је у Ботаничкој башти у Београду, а најлепша је у пролеће када цвета.
Наталијину рамонду најчешће можете видети на реверима функционера, јавних личности и новинара. Носи се недељу дана пре празника и на сам дан обележавања примирја.