Мелем за тврдокорне у безверју

“Азбуник Ђедових мисли”, приређивача Слободана М. Чуровића Тушинског, објављен је у септембру, у издању “Пегаза”. На 69. Међународном београдском сајму књига (од 23. до 31. октобра) биће изложен на штанду Клуба књижевника “Марко Миљанов”.
“Азбучник” је плод љубави чеда према свом духовном оцу Амфилохију Радовићу (1938 -2020), митрополиту црногорско - приморском, чије је упокојење изазвало потрес у васцелом верујућем свету. Беше то потрес раван вулканској ерупцији. А, и како би другачије одјекнуло упокојење уочи Лучиндана, човека рођеног на Божић? Нажалост оних који су прижељкивали његову смрт, не само телесну, него и духовну, десило се ускрснуће целокупног православног бића, покуљала је лава, која је опрљила оне који су сумњали. Ерупција вере, то тесто нафоре, тела и крви Христове, ширила се од Баната, до Свете Горе, од Београда, Париза, Рима, Берна, Атине, Буенос Ајреса, па све до Цетиња, до сваке стопе коју је утиснуо отац Амфилохије, и као длетом формирао нашу веру од камена исклесану, оштру као пут којим је са оцем Пајсијем Светогорцем ходао од келије у Катунаки до Храма Преображења Господњег на Светој Гори.

Светлост крстолике поезије

Отац Амфилохије је поезијом „свише“ заувек уткао небеску радост у наше срце (“У јагњету је спас”). И узалуд су опадања и клевете, светлост крстолике поезије јача је од приговора богобораца.
Сви они који су волели Ђеда, у “Азбучнику” , тој дирљивој књизи сећања, својеврсном каталогу православља, пронаћи ће речи утехе оца чије је богословље осведочено и пламтело у стиху. Беше то врлинска снага проврвела из камена, воде и завета брдског племена Доња Морача. Вијугала је тако литицама Колашина и осталог црногорског крша, барутом опточеног бремена комунизма. Али, беше то и радост васкрсења у косовском завету. И не беше Ристо Радовић, потоњи отац Амфилохије, само обичан човек од крви и меса, већ надахнуће, шевар душе устрептале, пламени језик што уклеса таблице Мојсију на Синају, анђеоска рука што придржаваше крст у мећави на Жабљаку, у време литија у Црној Гори, измамивши сузу пробуђења свакоме ко је био у литијама, али и ван њих.

Ратар на њивама безбожја

Дешавало се то у данима пред истребљење свега што носи укус духовности и придева „србско“. Беше то поетска сила што у манастиру Самограду, близу Бијелог Поља и Берана, исписа стихове на салвети, у недостатку папира, а касније их „прихватише“ гусле. Беше то снага у последњем даху, на самртничкој постељи, у болници, у време „хистеричне“ болести. Чудотворна небеска сила што подиже тело са самртничке постеље, тек толико да последњи пут прими Свето причешће, а онда усни у Господу. Био је и остао ратар на њивама безбожја, мелем за тврдокорне у безверју, у ери страхотног глобализма, када је са самртничке постеље 9. октобра 2020. године поручио својим сународницима да се што пре ослободе клетве Светог митрополита Петра Другог Ловћанског Тајновица и обнове цркву на Ловћену.
И по редоследу наших писмена аз (ја), буки, (слова, бик) веди (знам) , чије смо значење од искона одавно заборавили (ја слова знам; говори оно што је добро) Чуровић слаже странице “Азбучника”, попут поглавља у витешком роману о животу светитеља, од “Атеисте”, “Идентитета Црне Горе” , “Косовског завјета”, “Марка Миљанова”, “Мувљег памћења” , “Румије”, “Немањића”, “Михаиловића Драгољуба Драже” , “Пајсија Светогорца”, “Патријарха Павла”, па све до “Стефана Штиљатовића”. Први део чине записи и говори оца Амфилохија, а други део то што су други говорили о њему.

Каменом опточена вера са Мораче

Исписујући сведочанство хапшеног на правди Бога, читајући “Азбучник Ђедових мисли”, чини нам се да се у сегментима његовог говора, изненадне мученичке смрти крије ореол светитеља, који ће тек синути и обасјати сав род православни у Црној Гори, Србији, Републици Српској и у целом свету, тамо где се поје литургија. Они који су га оклеветеали, који га и даље клевећу, онемеће. Слушајући оца Јефрема, игумана Ватопедског, који је у Београд са Свете Горе донео Појас Пресвете Богородице, на укрепљење народу српском, а који помиње оца Амфилохија са пијететом, изгледа да нас је светост оца Амфилохија, каменом опточена вера са Мораче, већ обасјала.
Ђед, та реч од искона, постаде стуб православне вере. Звучи стамено „ђед“ - тако су у старом Египту звали потпорни стуб грађевине, а Ђедо је оправдао то име пошто је одбранио светиње у Црној Гори. Чуровић је одувек бранио светињу матерњег језика, ћирилице. Један је од најсвестранијих, али и најпрогоњенијих српских писаца,књижевних критичара и приређивача зборника у Црној Гори, неуморни борац за „србство“ и једини професор „србског“ језика у Подгорици, који је одбио да предаје матерњи (црногорски) језик. Истински је чувар писма и језика. Није миљеник „договорених“ награда и нове „освјежавајуће“ власти. Чуровић истински верује у речи оца Амфилохија да: “Слова нијесу безначајна; онај ко промијени азбуку он мијења много шта друго. Мијења се вјера,морал и образ, мијења се оно чиме су се људи просвећивати кроз вјекове”.

Крстом нам речено

Овом књигом Чуровић нас опомиње да стуб вере градио темељно, циглу по циглу, реч по реч. Учинио је то пратећи и записујући Ђедов духовни пут, почев од збирке песама “Војник Бога свог”, прве гусларске песме, Зборника песама и есеја “Крстом нам речено”, до “Азбучника Ђедових мисли”, нашег путоказа у будућност. Сведенборг је у студији “Небо и пакао” записао да се људи који имају љубав приближавају престолу Божјем и да им то прија. Они који немају љубави, та светлост их пржи и они беже одатле и скачу у таму јер немају љубави. Љубав може да поднесе жртву, а тамо где је нема, жртва се не подноси пошто нема трпљења. Чуровић је “Азбучником” показао да има стрпљења и љубави у срцу, да нам је жртва данас и те како потребна и да су речи оца Амфилохија живе и данас. Оне ће у свету, који брзо заборавља, бити луча која се не гаси. Биће Лазарева искра, која ће увек врцати из извора - живе ране косовских мученика, прибиловачких, јасеновачких, и ко зна још којих неопојаних мученика без гроба и мрамора. Не дозволимо да “луди вјетар поново угаси свету лампу”, памтимо оца Амфилохија по добрим делима.