Лирска тајна Исидоре Секулић

Међународни 69. београдски сајам књига у Београду (23- 31 октобра) прилика је да дођете до омиљених књига, наслова, и улепшате свакодневицу. Један од тих скромних наслова у деминутиву “Десет молитвица” (“Глас цркве”, Шабачка епархија, пред Васкрс 2017.године) заувек ће променити поглед јавности на живот и рад књижевнице Исидоре Секулић, најскромније и најпросвећеније жене у историји српске културе.
Од очију јавности, али и од књижевника, који су долазили код ње на чајанку, док је живела у Таковској улици, Исидора је прикривала, (можда неком блиском пријатељу и откривала, уз пламен свеће) да је била религиозна, предана молитви и недељној литургији у малој гробљснској цркви на Топчидеру, где је доживљавала духовни преображај. Долазила је недељом на богослужење у цркцву, беспомоћна и уморна, а излазила бистра погледа, знајући куда ће ићи тога дана, а благодат је није напуштала ни следећег дана.

Крлежина неверица

Кад је буку велеграда, стан у бучном делу Београда, мењала за мало мира на Топчидеру, тада је и пригрлила цркву Светог Трифуна као своју родну кућу у Мошорину.
Кад је најпознатији хрватски књижевник, Мирослав Крлежа, једном приликом посетио Исидору Секулић у њеном дому у Београду, био је зачуђен зашто гори кандило? Исидора му је одговорила да је у њој паган који га пали, да ужива у пламену који подсећа на прачовека, који је живео поред ватре. Можда је тада из ње избила њена рационална страна, објашњавао је две Исидорине личности, рационалну и религиозну Владета Јеротић. Исидора није признала Крлежи да је кандило, поред иконе, обавезан детаљ у свакој православној породици и означава светлост Христове науке. Можда није ни смела о томе да прича у време кад Бог није био пожељан гост у дому.

Драгуљи духовности

“Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да Ти благодарим јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци ми да ли је истина да сам као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам.

Боже, хвала ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана и задуваних груди пуних крикова и плача. Прође грч молитве. Мирно издижем руке, са десет прстију као са десет свећица и заборављам како ми је малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба, јер нисам више у свету мисли и брига. Са десет свећица својих, са десет малих свитаца на себи, стижем пред Тебе, Боже”, исповедала се Исидора у својим молитвама, које је поредила са светлом свитаца у ноћи.
Лирску тајну Исидоре Секулић током летњих ноћи откривају нам свици, ноћни бедуини, док Топчидерско брдо и даље чува успомену на камену “медитеранску кућу”, прве Европљанке српске културе и прве монахиње у књижевности.