Legendarni profesor Branko Šipka napustio prosvetu, a đaci su mu na katedri ostavili pesmu

Legendarni nastavnik fizike Branko Šipka oprostio se od škole. Odluku je obznanio na Fejsbuku, u objavi koju je naslovio "Poslednja reč jednog umornog nastavnika". U njegovim rečima mnogi nastavnici i roditelji mogu da prepoznaju sopstvenu školu.

Pismo počinje jednostavno: "Ko bude čitao ovo, treba da zna da mene više neće biti u školstvu." Odmah zatim dodaje da je odluku donosio dugo i teško, kao "jedan premoreni čovek koji je pokušavao da ostane profesionalac".

Umor koji se skupljao godinama

Preobiman program i rezultati kontrolnih zadataka bili su, kako sam kaže, najmanji problem. Profesor Šipka piše da je otišao zbog atmosfere koja ga je iz dana u dan gušila: zbog bahatosti koja se nekažnjeno širi i nepoštovanja koje je postalo pravilo. "Svaki dan je bio borba za goli opstanak, a ne za znanje", napisao je.

Kada je pokušavao da postavi granice, nailazio je na zid. Neki roditelji su, piše, štitili hirove svoje dece umesto da ih vaspitavaju, deo kolega je okretao glavu, a ni od uprave škole nije dobio zaštitu kakvu je očekivao. Od njega se tražilo, kaže, da ćuti, da trpi i da "razume decu". "Ali, ne mogu više", napisao je.

Deca zbog koje je vredelo

Ipak, nije želeo da ode sa potpuno mračnom slikom. Najlepše redove posvetio je đacima koje će pamtiti: tihoj, vrednoj i čestitoj deci koja su na čas dolazila sa željom da nešto nauče, koja su znala da kažu "hvala" i koja su bila, kako piše, njegov jedini vetar u leđa.

"Zbog te dece mi je najteže", priznao je. Njih je bilo sve manje i ostajali su po strani, u senci onih najglasnijih. Upravo njima se na kraju izvinio: "Izvinjavam se što nisam imao snage da ostanem, ali nadam se da će jednog dana razumeti da sam morao da spasem sebe."

Kreda, dnevnik i ključevi kabineta

Poslednje rečenice pisma zvuče kao predaja ključeva. "Ostavljam kredu, dnevnik i ključeve kabineta", piše profesor Šipka. Školi ostavlja, kaže, sistem koji je zaboravio da je nastavnik čovek sa svojim dostojanstvom. Svoje dostojanstvo ide da potraži negde drugde, "daleko od table koja mi je nekada značila sve".

Potpisao se jednostavno: "Sa tugom, ali i olakšanjem, vaš bivši nastavnik."

Pesma odeljenja VIII-2

Najdirljiviji deo objave stoji na samom kraju. Poslednjeg dana nastave, u jednom odeljenju, na katedri ga je čekalo malo papirno pismo. Napisali su ga, kako kaže, oni zbog kojih je vredelo trpeti sve ovo vreme. Učenici osmog razreda posvetili su mu stihove:

"Dragi nastavniče,
žao nam je što nam je poslednji čas,
fizika sa vama uvek je bila gas.
Znanje ste nam preneli,
takvog nastavnika smo oduvek želeli.
Gde god da krenete, sreća nek vas vodi,
a ljubav za fiziku nama će da plodi.
Vaše VIII-2"

U nekoliko rimovanih redova đaci su rekli ono što nijedna diploma i nijedna ocena ne mogu da izmere. Fizika je kod njega bila "gas", a znanje je stiglo do njih. Za nastavnika teško da postoji lepša ocena od toga.

Ono što ostaje

Svako od nas pamti bar jednog nastavnika zbog koga je zavoleo predmet koji je do tada mrzeo. Generacije đaka koje su sedele u klupama profesora Šipke sada znaju da su imale upravo takvog. Odeljenje VIII-2 mu je to reklo na papiriću ostavljenom na katedri, poslednjeg dana nastave.

Profesoru Šipki želimo da dostojanstvo, koje je sa toliko muke čuvao u učionici, pronađe tamo gde krene. A đacima koji su mu napisali pesmu, da ljubav prema fizici zaista "plodi".

↗Profesorova objava na Fejsbukufacebook.com

Cela objava Legendarnog profesora

"Последња реч једног уморног наставника

Драги моји,
Ко буде читао ово, треба да зна да мене више неће бити у школству. Ово није лака одлука, нити је донета преко ноћи, али je одлука једног премореног човека који је покушавао да остане професионалац у систему који је одавно престао да функционише.
Нисам отишао због веома лоше и претерано напакованог плана и програма наставе и учења односно националног курикулума. Нисам отишао због беле табле, маркера или изнуђиваних резултата са контролних задатака. Отишао сам због атмосфере која ме је из дана у дан гушила. Отишао сам због манијакалног понашања које се у учионици више не може обуздати. Због бахатости која се некажњено шири, због непоштовања које је постало правило, а не изузетак. Сваки дан је био борба за голи опстанак, а не за знање.

А онда, када бих покушао да поставим границе, наишао бих на зид. Зид који су заједно градили они који би требало да буду мој ослонац. Родитељи који су, уместо да васпитавају своју децу, штитили њихове хирове и нападали мене. Колеге које су окретале главу, зазирале од сукоба или, још горе, ћутале и прећутно подржавале хаос.

А онда, ту је и директорка. Жена која ми је некада била разредна док сам и сам био дете и похађао исту ту школу. Она која је требало да буде та која разуме, која је видела како се некада поштовала професија. Уместо да стане уз наставника и заштити достојанство професије, гледала је само да се „не таласа“ и да се лоша слика не пренесе даље. Уместо штита, пружила ми је нож у леђа. Инсистирала је од мене да пишем изјаве засноване на клеветама суманутих родитеља и њихове сумануте деце. Тражила је да својим потписом лажем против себе, само да би она сачувала мир и своју фотељу. Сви су тражили да ћутим, да трпим, да „разумем децу“.
Али, не могу више.

Ипак, не желим да одем са потпуно мрачном сликом у глави. Јер, међу том буком и бахатошћу, била су и она деца. Она тиха, вредна, честита деца која су долазила на час са жељом да нешто науче. Она деца која су ме гледала очима пуним поштовања, која су знала да кажу "хвала" и која су била мој једини ветар у леђа. Њих је, нажалост, било све мање. Постали су мањина у сопственој учионици, гурнути у страну од стране оних најгласнијих. Због те деце ми је најтеже. Због њих ми је срце сламало сваки пут када бих схватио да их не могу заштитити од тог отрованог окружења.
Њима се извињавам. Извињавам се што нисам имао снаге да останем, али надам се да ће једног дана разумети да сам морао да спасем себе.

Остављам креду, дневник и кључеве кабинета. Остављам вам систем који је заборавио да наставник није само службеник, већ човек који има своје достојанство. Ја своје више нисам могао да сачувам овде. Идем да га потражим негде другде, далеко од табле која ми је некада значила све.

Са тугом, али и олакшањем,
Ваш бивши наставник."